Bazen

Na molbe i kritike mnogih koji se zale kako ne pisem blog, odlucio sam da posvetim pola sata i napisem sta mi prvo padne na pamet, jer za bolje nisam. Naime, vec 2 meseca ne pisem redovno i sada vise ne znam ni odakle da pocnem, jer nema vajde da se vracam toliko daleko unazad, a i ne mogu se setiti vecine zanimljivih stvari, tako da sam odlucio da krenem sa pisanjem, pa kako mi misli nailaze, kako se prisecam mnogih pikanterija, tako cu i zapisivati.

Upravo je 8.30PM, za pola sata idem u nabavku, tj vozi nas predsednik International Club-a, koji je za to placen dosta dobro. Svake druge nedelje idem u nabavku u WallMart ili neki drugi lanac UltraGigaMega Superstora koji su otprilike udaljeni 20-25min voznje.

Danas sam prvi put isao na bazen koji nosi ime Natatorium. U istoj zgradi se nalaze i sale za kosarku, odbojku itd, 2 teretane (jedna se posebno placa) i neke prodavnice opreme, suvenira itd. Cena koju sam platio za koriscene bazena i manje teretane, koja mi istovremeno omogucava da ucestvujem na raznim amaterskim sportskim turnirima na kampusu je 30$ za semestar. DZABE!

Bazen je inace olimpijski, jedan od najbrzih bazena na svetu sa 10tak oborenih svetkih rekorda, izgleda jako lepo, voda u njemu nije hladna (ovo se odnosi na Svetu :) i jako mi se svidja sto je uglavnom podeljen tako da su od njega napravljena 2 bazena (od po 20m) u kojima ko hoce da pliva, ima lepo svoju traku i tu mu niko ne smeta, ne mora stalno da pazi da li ce u nekog da udari ili naleti kao kod nas jelte. Osim profesionalnih sportista ovde se mogu videti ljudi u poznim godinama koji imaju zavidnu kondiciju i prosto se posramim kada u traci pored mene covek od 50+ godina pliva sat vremena bez prestanka...

Ono sto je meni bilo jako zanimljivo (posto sam kao sto je i obicaj kad se ide na bazen, posao sa fenom, sapunom, samponom, i kesom za mokar kupaci) je to sto tamo lepo posle bazena kada hoces da se tusiras, imas toplu vodu (UVEK), pored svakog tusa kupku, i u drugom odeljku zidne fenove pa lepo mozes da susis kosu :) Ali ubedljivo najjaca stvar koju sam video tamo je masina za cedjenje kupaceg kostima :D Prilicno je velika, sa otvorom na povrsini, u kome se nalazi nesto minijaturno sto podseca na dobos u ves masini u sta stavis kupaci, sa lastisom okrenutim nadole obavezno (tako pise na masini) i za 10 sekundi tvoj kupaci se vise ne cedi :) Koliko sam uspeo da provalim, radi isto sto i covek kada cedi kupaci rukom, samo sto su oni izgleda toliko lenji pa ih i to mrzi.

Bio posle predavanja u setnji posle ne znam koliko vremena, tako da sam danasnji dan posvetio sebi, i shvatio da to sto cesce moram da radim. Izgrdio sam sebe sto ranije nisam isao na bazen, tako mi i treba kada sam ovde postao streber, setio sam se najzad...eee sta Amerika ucini od nas...

...to a new start

Eh...kako poceti neku TOLIKO vaznu temu...dugo sam se nosio mislju da polako krenem sa pisanjem, ali sam osecao kako bih, zbog nedostatka vremena, to izgledalo nekako povrsno, ne bi obuhvatilo sve sto sam hteo da napisem, a imam stvarno dosta toga napisati…Elem, najzad sam nasao neki minut, dva, nocu pre no sto krenem da spavam, kada aktivnost u nasem domu jako opadne, i tek poneka individua zaluta u nasu sobu ili se tu vec zatekla, da svoje misli koje su se vec poprilicno defragmentisale u jednu kompaktnu celinu srocim na svoj blog.

Pocecu kao sto se i pocinje, dakle, od pocetka. Kao sto mozda znate a mozda i ne, u cenjenu nam drzavu Ameriku sam dospeo dobivsi stipendiju “World Learning” organizacije, preko programa za razmenu studenata pod nazivom “Forecast”. Prijava za taj kurs je isla od oktobra pa sve do sredine januara. Posle poziva za testiranje za SLAP test koji sam zaobisao zahvaljujuci rezultatu na TOEFL ITP testu koji sam polagao preko “Phillip Morris”-a, dobio sam poziv na intervju na kome sam odgovarao na neka uopstena pitanja o programu, mom skolovanju, hobijima, interesovanjima, daljoj zivotnoj viziji itd. Nakon toga je usledilo finale, i online TOEFL test koji sam polozio dosta uspesno. Usledilo je i zvanicno proglasenje i poziv od univerziteta. Moram da priznam da sam imao jako veliku srecu kod dodeljivanja univerziteta jer sam dobio milionski grad Indianapolis, drugi po velicini od svih koji su ucestvovali u programu, tako da apsolutno mogu osetiti sta znaci zivot u jednoj metropoli i jednom od najvecih kampusa sa preko 30000 studenata. Pripreme za put su usledile nekoliko dana pred sam put, tako da o tome necu mnogo pisati ovde, to moze i da se pretpostavi. Elem, taj dan je dosao jako brzo, ja se vec nasao na surcinu, i jos brze poleteo za Frankfurt. Ceo put je trajao nekih 18h, sa presedanjem u Chicagu, gradu koji cemo zasigurno posetiti cim budemo imali vremena. Po dolasku u Indianapolis smestili smo se u dom koji nas je odusevio, jer je u odnosu na domove u srbiji hotel sa *****. Ovde ima vise kuca sa apartmanima (to su domovi), a nasa je International House, premda ima i amera medju nama, da nam sire njihov spirit i prosipaju prazne price. Na celom univerzitetu nas “internacionalaca” ima oko 1500 + oni sa dualnim drzavljanstvima, koji se vode kao amerikanci itd. 

Da bih nekako ovaj blog podelio tako da ima red i poredak, zavrsicu ovaj post ovim, a kasnije posebno opisati zivot, smestaj, i ostale bitne stavke. Do sledeceg pisanja, prijatno!

           

And we're off!

Ok, naravno da necu pisati ovaj blog na engleskom iz ociglednih razloga, ali mi je naslov ovog prvog posta nekako prirodan...Naime, kao sto se iz naslova moze interpretirati, pripreme su pocele!

Nakon maratonskog ispitnog roka, 10 dana kursa Real IT (koji je odrzala organizacija BEST ciji sam clan), i nekoliko dana odmora koje sam posvetio mojoj dragoj, doslo je vreme da se zasuku rukavi i zapocnu prvi delovi priprema za Indianapolis. To podrazumeva kupovinu velike kolicine DVD-jeva i rezanje dokumenata, slika i naravno muzike, koja ce mi biti neophodna tamo, jer mi se ne daje po $ za svaku pesmu na iTunes :P. Sve se to nalazi na hard-disku koji je ovom prilikom dobio atribut externi, ali koji ne mogu poneti sa sobom jer je uzet sa mog desktop kompa.

Ovaj post pisem dok mi u usima vec satima odzvanja zvuk rezaca, um mi je vec podeljen u foldere izvodjaca, a soba u kojoj sedim sam mi nekako ne uliva poverenje i unosi neku kolicinu nervoze, toliku da sam slucajno obrisao sve slike koje sam imao u kompu do 2006. godine. A da, na TV-u je neka krimi serija gde neko nekog secka, mislim da cu promeniti kanal, bedak...

Tek sada imam osecaj da polako odlazim...mislim da je taj osecaj posledica toga sto je deo mene vec otisao autobusom nocas...ali nista od one euforije. Naprotiv, sve se ovo desava toliko brzo da moj mozak ne moze bas sve te procese da "svari" na vreme i nekako mi sve dolazi sa zakasnjenjem.

Ono sto zasigurno znam je da cu ovih dana provoditi veoma malo vremena u kuci, da cu najzad naci vremena da se pozdravim sa familijom i nekolicinom prijatelja. Inspiraciju za neko pisanje sad bas i nemam, pisem jer mi je dosadno (motiv je apsolutno pogresan, ali to je realnost). Nekom drugom prilikom nesto vise, za sada, to je to.

Pozdrav,